Sve je to život...

Znate one dane kada mislite da je sve uzalud...da sav vas trud da bilo šta što radite ne vodi nigde. Kada samo čekate da završi taj prokleti dan i da se spustite u krevet, ušuškate tamo gde je toplo i ćutite. Kada želite tako jako da ćutite da tišina postane preglasna...

OVO JE TAJ DAN

Koliko je trebalo...da se vrati da ponovo dođe taj dan.

Koliko je prošlo od poslednjeg takvog dana, čini mi se malo...svaki put sve manje, a zašto.

Zato što više nemamo strpljenja ni volje da prolazimo po stoti put istim putem. I kad ćemo skrenuti, odlučno i istrajno nekim drugim putem. Kada ćemo se odvažiti da se isključimo kod prvog skretanja i da se ne plašimo na šta ćemo naići.

Znate li takve dane...

Gde smo bili i gde smo stigli...a gde smo zapravo krenuli?

Znam da se svi to upitamo više puta u životu...Nekada negde sam čula nešto kao:''poželim da budem ono što sam bila dok zamišljala da postanem ovo što sam sada"

I to me proganja...ta rečenica mi se stalno mota po glavi i pitam se, da li sam (ne)srećnija bila tada ili sada?!

Možda će kiša, kao i tada...oblačno je i tmurno...Zašto stalno želimo...i kada dobijemo to što želimo opet poželimo da nismo poželeli?

Otvaram oči...jedva, mrzim taj zvuk. 07:00h i počinje haos...Pokušavam da se obučem, o zar je tako teško odlučiti ove ili one pantalone, koju sad košulju, a tek cipele...i sad već vidim da ću kao i uvek i ovaj dan trčati do posla ili kasniti..

Istrčavam iz zgrade i hvala bogu na ''Coffe to go''...''Duži esspreso sa mlekom bez šećera''-žurno uzvikujem, ali svejedno to traje...i traje. Koliko realno vremena da se napravi kafa? Dođe mi da prođem sa druge strane pulta i napravim sama.

Molim se usput da opet ne napravim fleku...i stižem, ovog puta bez fleke sa istim ''entuzijazmom'' kao i svako jutro. Osmeh na lice i kreće ''zabava'' od bar 10 sati. Već je 14h i želudac mi plače, zamišljam bilo kakvu hranu...ok, neki kroasan na brzinu, to je ipak provereno, a i trajaće samo koji minut.

Ništa...bliži se vreme kada bih mogla MOŽDA otići kući...''danas ću izaći na vreme, obećavam'', ali to se ipak ne desi...U neko doba izlazim, udišem vazduh, željna ga!

I onda shvatim...čemu...

Nemam snage i jedva se vučem, nogu pred nogu, teško...Maštam o krevetu i spavanju, a bila sam sigurna jutros da će danas biti drugačije. Maštala sam...izlazim u 16:00h, odlazim kući samo da se istuširam i presvučem i onda krećem, ne znam ni sam kuda ali jednostavno svaki dan želim da promenim ''dosadni dan''

stvarnost je drugo...ležem u krevet i maštam..od sutra ću!